Zastanite, da otvorimo velika vrata mora:
Brodovi su otplovili, i sve su ptice
Napustile obale za ljubav krajolika
Izvan ovog sluha, neobraslog u gvožđe.
Zastanite, nema pečata na vratima mora
Koje čeka, od početka čeka na početak
I razjeda obale smehom obučenim u penu,
Modro od beskraja, crno od mrtvih sudbina.
Zastanite, čempresi su pokušali beg u nebo
I ostali na pola puta, s ranjavim korenjem
U crvenoj zemlji, zelene igle u prazno,
Bol u vetar. I sada se još radi samo
O jednoj praznoj obali i nevidljivim vratima
Bez čuvara, koja napipavam slepim prstima pesme,
Uplašen od posledica koje ne dolaze.
Pomozite mi, da otvorim velika vrata mora
Iza kojih možda spava nestvarna legija
Naših dvojnika naoružanih jačim snom.
Nema pečata na nevidljivim vratima mora
Koja napipavam slepim prstima pesme,
Pun zvuka mora, kao poludelo zvono.
Shvatite: ostala je samo jedna obala
Na kojoj pevam, uzvišen zauvek do prosjaka
Pred velikim, nevidljivim vratima.
Razumite me, vi što ste sanjali i mislili
Spljošteni bez milosti u slojevima godina;
Zastanite da otvorimo velika vrata mora
Pred kojima mi se ruke pretvaraju mučno
U rasečenu ružu vetrova, koja krvari.
A glas u pticu koja ima probodene oči
Da bi istinitije pevala.
